SNEŽANA BUKAL

 Snežana Bukal je rođena u Beogradu, u zimu 1957. Diplomirala je Opštu književnost. Objavljuje prozu, priče i eseje u evropskim književnim časopisima. Prevedena je na makedonski, slovenski, francuski, holandski, mađarski, koreanski i engleski jezik. Živi u Amsterdamu i Korčuli. Dela: Dobro jutro Kolumbo zbirka eseja, u pripremi; Negde u aprilu, roman, u pripremi; Tragovi prisutnosti, zbirka priča; Milion, Libar Marka Pola, Meandar, Zagreb 2006; Prvi sneg, roman, Narodna knjiga, Beograd 2001; Eerste sneeuw, roman, (Prvi sneg, prevod Reina Dokter, De bezige bij, Amsterdam 1997; Het vliegend hert (»uvarkuca i druge priče, prijevod Reina Dokter) De bezige bij, Amsterdam, 1996; »uvarkuca i druge priče, zbirka priča, Biblioteka beogradska manufaktura snova, Beograd 1994; Tamna strana, zbirka priča, Matica srpska, Novi Sad 1986. Knjige za decu: Vriendelijke bos, roman za jako malu decu, Kwint’essens Hilversum 2007; Tajna dečaka Ive, dečji roman, Narodna knjiga, Beograd 2003; Het geheim van Ivo, dečji roman, Kwint’essens Hilversum 2002,2003,2004; Waarom Dora Koen sloeg, dečji roman, Kwint’essens Hilversum 2000, 2001.

Snežana Bukal  vuče korene iz našeg sela, ona je unuka popa Milutina i sestričina Aleksandra Ivića(Aca popov,kako su ga ljudi obično znali u selu)

 Evo jednog citata iz priče "ide strasno čohalo" autorke Snežane Bukal gde se pominje selo Brzohode:

"Tako se udavio brat dede Milutina, davno, davno, davno, pre drugog svetskog rata. Svejedno, ja sam već kao dete sve o tom davljenju znala: kako je on već mrtav, i nose ga dunavske struje, a u selu Brzohodu, u rodnoj kući, čerupaju se pilići, kuvaju se supe, mese se kolači, pretače se vino iz buradi u staklene bokale, prostiru se beli stolnjaci preko stolova u dvorištu, štimuju cigani violine, stižu već prvi gosti i puca u bezbroj komada flaša cvenog vina tek izvađena iz podruma i spuštena na beli čipkani stolnjak, čuvana mnogo godina za dobar dan"

 Ovu priču sam dobio od Snežane preko mail

                                                               Anđeli u šumi

                                                                                  Autor: Snežana Bukal

Pionir ne veruje u Boga, kaže učiteljica i mi svi ponavljamo u glas za njom: “Pionir ne veruje u Boga”
„Svet star 6.000 godina?! Svet je, draga moja, star četiri i po milijarde godina, stariji je od svih ljudskih bogova“, kaže tata.
„Ja verujem samo u progres, fabrike i vladavinu radnih ljudi“, kaže moj ujak i lupne me po leđima.
„Bože, oprosti mu grešnom“, kaže nana Duša, prekrsti se, a ujka počne da lupka prstima po stolu. Mama onda kaže: „Ko je za čaj?“ I svi počnu da pričaju o nečem drugom.
Kad sam ja bila dete, Boga skoro da nigde nije bilo. I o njemu se govorilo samo šapućući, pred spavanje, s mamom. S mamom idem u crkvu koja se zove Ružica, niz kameno stepenište i senke velikog drveća. I crkva je uvek prazna. Pa smo mama, ja i Bog sami. Bog živi u crkvi na zidovima i ponekad, sam i tužan, na raspećima zaraslim u travu kraj kojih prolazimo kolima.
„Eto im ga sad“, smeje se nana Duša i krsti se da nervira ujku. Napolju je takva strašna zima da je prestalo da radi grejanje u školi, pa je zimski raspust počeo dve nedelje ranije. Školski raspust počinje uvek tek posle Božića, pa mi deca i ne znamo da je Božić.
Tata i mama rade. A mene su poslali kod dede u selo. Kod mog dede s velikom belom bradom, crnim kaputom i štapom od leskovog drveta. Kod dede, u kuću od crvene cigle sa zvonikom kraj kuće. Deda i dedina crkva. Usred šume između dva sela. Moj deda je sveštenik i možda Bog ne postoji nigde na svetu, ali u dedinoj kući i dedinoj crkvi sigirno postoji. Još je dva dana do Božića, a napolju je mećava već treći dan. Vija vetar sneg u krug, u krug i huji uuuuuu oko kuće i čini se odleteće sve - i dedina kuća, i veliki zvonik, a možda i celo selo - negde u vazduh. Ljube i Jaja se smeju mom strahu. Lako je njima, oni su videli ko zna koliko snežnih oluja, a meni je ovo prva u životu. Meni nikada niko nije rekao da vetar može da bude tako glasan i da sneg može da pada tri dana bez prestanka.
„Deda“ - kažem - „je l’ su minerali stvarno stariji od Boga? Tata kaže da su minerali stari milion godina…“.
„Tata misli na ljudske godine. Milion ljudskih godina je jedna božanska“.
„Áha…“, kažem i već mi je lakše.
„Deda, je l’ mogu s tobom na večernju službu?“, pitam.
„U crkvu?!“, čudi se tetka Tale. „Pa niko neće sutra u crkvu. Sve je zavejano.“
„Zavejano, pa šta“, kaže deda. „Nek Živojin upregne saonice.“
„A ko će da peva tropare? Kaluđerice sigurno neće moći da dođu. Od njih ni reči već deseti dan. Vitovnica je skroz zavejana. Oče, jeste greh, al’ Bog neće zameriti. Po ovakvom nevremenu ni Bog na put ne kreće. A kamoli voditi dete po mećavi u ledenu crkvu. A vi, Oče, ako baš morate da idete, nek onda Živojin naloži bubnjaru u crkvi…“
„Bubnjara u crkvi!“ Smeje se deda. Mom dedi nikada nije hladno. On se jednom kupao u zamrznutom Dunavu.
„Deda“ - kažem - „hoćeš da malo čitamo?“
Kad god pitam dedu da li hoće da čitamo, moj deda uvek ostavi svoj posao, uzme iz biblioteke jednu veliku crnu knjigu, otvori je i stavi kraj mene na sto. I onda ja počnem da čitam naglas. Polako. Zato jer je dedina crna knjiga puna reči koje nikada nisam čula, i imena zemalja, gradova, dolina, mora i ljudi o kojima ja ništa, ama baš ništa ne znam. Zato nikad ne čitam više od jedne stranice. A kad pročitam, onda pitam dedu za svaku reč koju ne znam i za svako ime koje ne znam i moj deda mi uvek polako, polako objasni sve dok ne razumem.
U dedinoj crnoj velikoj knjizi piše sve, baš sve još od vremena kad je stvoren svet. Sedim i čitam: „A kad se rodi Isus u Vitlajemu Judejskom u vreme cara Iroda, gle, dođoše mudraci od istoka u Jerusalim govoreći…“
I prvo ne razumem gotovo ništa, a posle, polako, čudne reči iz knjige postaju slike i, gle, odjednom vidim o čemu to dedina knjiga priča!
„Dedice, je l’ mogu, molim te, s tobom u crkvu?“
„A zašto bi ti u crkvu po ovakvom nevremenu?“, kaže deda i gleda kroz prozor.
A mećava veje i sem pahulja koje se vrte u krug ništa se ne vidi.
„Zato“ - kažem - „da nešto ne propustim.“
„Da nešto ne propustiš…“, ponavlja deda i gleda me. „Dobro, de… Da vidim šta znaš. Ko je bio...ko je bio Irod Agripa, a ko Irod Antipa?“
„Dedaaaaa!“, kažem.
„Šta znači Aleluja?“
„Znači Slavite Boga Gospoda, na hebrejskom.“
„Dobro, to se ne računa, to zna svako.“
„Ko su... ko su... ko su Magi?“
„Magi su, na grčkom, Mudraci. A Miđani, Persijansci, Vavilonci, Egipćani i Arabljani - tako su zvali filozofe, i astrologe, i astronome, i lekare, i uopšte naučnike. A kad se Isus rodio, došla su tri maga s Istoka, Melhijor, Gaspar i Valtazar, i pitali su: Gde je judejski car što se rodio? I oni su možda došli iz Persije…“
„Ti si“ - kaže deda - „jedno smešno božje stvorenjce.“ „Natalija“ - viče deda Nataliji koja je u kuhinji - „reci Živojinu da ipak upali bubnjaru u crkvi…“
* * *
Tog jutra me probudilo nešto čudno. Tišina. Nije više bilo vetra. I sve je bilo belo, belo, i selo je ličilo na neko selo iz bajke. U crkvu smo otišli belom stazom, na sankama sa dva upregnuta konja. Natalija me celu uvila u ćebe i pod noge stavila vrele cigle. U crkvi smo seli oko male bubnjare. A deda se pojavio u zlatnoj odeždi sa crvenim epitrahiljem i crnom kamilavkom, i počeo da govori Nataliji, Živojinu i meni: „Pobožna braćo, gusta je pomrčina pokrivala zemlju, bila je ponoć; svuda je vladala mrtva tišina noći a na poljima vitlajemskim pastiri su čuvali svoja stada…“.
A ja sam gledala u vatricu u bubnjari i ogromne senke na belim zidovima i bilo je toplo između Natalije i Živojina i onda sam ih čula. Prvo tiho, najtiše, iz daljine, negde visoko iznad crkve, a možda i s neba… Pa onda glasnije i napokon potpuno jasno. Pevali su: „Isus se rodi, slavite svi narodi sveta…“.
„Natalija, anđeli pevaju“, rekla sam.
„Šššš“, rekli su Natalija i Živojin, i nastavili da slušaju dedine reči. Onda je i deda počeo da peva, a iz daljine, samo za moje uši, zimski vetar donosio je božanske tropare.
A onda su se čuli praporci, i glasovi, i rzanje konja, i otvorila su se širom crkvena vrata. U vratima su, rumenih obraza i potpuno promrzle, stajale tri čudne u crno uvijene figure. Mati Anisija, sestra Pavla i sestra Ana.
„Isus se rodi“, rekle su s vrata.
„Vaistinu se rodi“, rekao je deda, i svi su počeli da pričaju u glas.
* * *
Posle smo se svi vratili kući i u velikoj dedinoj kuhinji pili vruće kupinovo vino s medom i jeli orahe i suve šljive, a mati Anisija je pričala kako su vukovi zavijali za njima dok su sanke letele četereškom šumom, i kako se ona uopšte ničeg u božićnoj noći nije bojala. Sestre Pavla i Ana su ćutale.
„Á je l’ ste pevale?“, pitala sam ja.
„Kome je do pesme u takvoj strašnoj noći! Ni usta nismo otvorile“, odgovorile su uglas sestre Ana i Pavla.
„A ja sam čula kako s neba peva hor Isusovo roždestvo…“
„Bog s tobom dete“ - kaže mati Ansija - „To mora da je tulio vetar nad crkvom.“
I ja ćutim. A posle tonem u san i sve se meša u mom snu - i vrući Vitlajem, i bregovi snega, i pastiri, i neka pećina u brdu, i tek rođeno detešce… I spavam, a i u snu mi je žao što nikom neću moći da ispričam kako su anđeli pevali u šumi. Nikom sem mami. A i njoj šapatom, pred spavanje.
 

         SAŠA ILIĆ    

                                 Saša Ilić (Požarevac, 30. decembra 1977) je srpski fudbaler koji trenutno igra za FK Red Bul iz Salcburga.Visok je 178 cm i igra u veznom redu.Igrao je skoro 10 godina za Partizan.Sa Partizanom je igrao u Ligi Šampiona u sezoni 2003/2004, potom odlazi na pozajmicu u španski klub Selta Vigo u prolećnom delu sezone, nakon pozajmice vraća se u Partizan .U sezoni 2004/2005. osvojio je titulu sa Partizanom i postigao 101. gol u prvenstvima SRJ/SCG, čime je postao najbolji strelac tih takmičenja.Za vreme igranja u Partizanu postao je jedan od najomiljenijih igrača među Grobarima.2005. je potpisao za Galatasaraj, gde je dao dva gola odmah u svojoj prvoj utakmici u turskoj ligi i tu je igrao do 2007 godine kad prelazi u Salcburg.Za reprezentaciju Srbije i Crne Gore igrao je 32 utakmice i postigao 4 gola.Saša Ilić je na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. postigao gol protiv reprezentacije Obale Slonovače.Od maja 2006.Saša je oženjen Tijanom Slijepčević, koja je dipl. menadžer po struci

Za one koji ne znaju da napomenem, da je Sašina majka iz Brzohoda i da je Saša rado vidjen gost našeg sela.

                           PROF.DR ALEKSANDAR IVIĆ